Marinka

Selo je tiho, ali ja više ne želim da budem tiha. Žena sam – gladna, nežna i stvarna.
Zovem se Marinka. Imam 40 godina, razvedena sam već 5 godina. Živim na selu, u porodičnoj kući kraj Jagodine. Vredna sam, radim u plasteniku, gajim paradajz i paprike, pravim zimnicu, kuvam svaki dan. Imam snažne ruke, veliku guzu i srce koje nije prestalo da voli, iako su ga lomili.
U životu nisam bila laka – ni sebi ni drugima. Ali sad, kad sam ostala sama među poljima i staklenicima, shvatila sam da mi najviše fali muška pažnja. Ne neko da mi okopava baštu, već neko da me pogleda kao ženu. Da mi pruži šapat, dodir, strast. Da me poželi dok skidam veš sa žice, dok u papučama sređujem kokošinjac. Da me uhvati za kukove dok mesim testo.
Nisam sofisticirana, ali sam uredna. Volim duge razgovore, večere u dvoje, ali i šutnju dok mi miluješ vrat. Volim da me lupiš po guzi kad to ne očekujem. Volim stopala, volim masaže, volim da budem razmazivana, ali znam i da pružim duplo. Nema u meni lažnog stida – samo želja da me neko opet poželi kao ženu.
Ne tražim muža. Ne tražim nikog da me spasi. Samo nekog da me zagreje kad legnem sama u veliki krevet. Da mi šapne da sam lepa, dok skidam kecelju i otkopčavam brushalter pod košuljom.
📞 Ako si normalan, zdrav, nežan – i znaš šta znači kad žena kaže “hoću da me neko dotakne” – javi se. Nemam mnogo, ali sve što dam, dajem iskreno.